By Сваком од нас дође жута минута. Тад заборавимо на пристојно понашање и из наших уста изађу речи које нисмо ни мислили да смо у стању да их обликујемо. Ипак, ту су и као незадржива бујична поплава прво полију, па прелију људе око нас остављајући их у шоку, бесу, неверици или неком сличном непријатном стању. Све то они можда могу и да разумеју уколико их наши минути беса не пресрећу превише често. Али, шта кад то наше жутило почне свако мало да еруптира и то по најближима? Е, онда неко треба да нас заустави у томе. И ту стижемо на бело.
Верујте, ни сама нисам знала у шта се упуштам када сам положила пријемни за упис у средњу медицинску школу. Од првог дана окружен белим мантилима. Носе их професори, сестре, биохемичари и фармацеути који су водили лабораторијске вежбе, носи их друштво са свих смерова, они у апотеци кад си на пракси и наравно они из оближњег здравственог центра.
Ако не знаш где се нешто налази, питај неког у том белом мантилу. Он зна. Притом, буди посебно фин ако носи стетоскоп око врата. Следиш све његове инструкције. Уосталом, тако си учен од раног детињства. Родитељи су немоћни и срећом постоји неко ко носи бело да ти хладни круг поменутог стетоскопа стави прво неколико пута на груди, па пређе на леђа и онда ти напише пресуду са којом идеш код неког другог ко носи бело. Са разликом што тамо нико не тражи да изговориш гласно А са шпатулом на корену језика. Пијеш неки сируп мање или више пријатног укуса. Тад то не знаш, али и тај твој сируп су направили неки људи у белом. После ти је боље и опет можеш напоље, да се играш. И тако у себе неповратно урежеш респект – бело је закон. И ако слушаш све што ти каже, можеш стално само да се играш.
Сад си одрастао. Не дај боже да мораш, пружаш прст, подлактицу, не питаш колико епрувета се пуни или шта иде у вене. Скидаш се, легнеш, не опиреш се. Верујеш да онај који носи бело зна шта ради и да је све за твоје добро.
Апотеке су на сваком кораку. Ипак, не улазиш у сваку. А кад уђеш, добро се концентишеш. Она што не носи бело држи крпу и обезбеђује да та боја настави да доминира. Њу ништа не питаш. Само наставиш даље и изнесеш шта имаш. Онда она која носи бело изнесе шта има. Обично све што има. Често прво понуди оно са највећом маржом. Тако мора. Ако испод захтева које носи таргет још увек стоји етика и савест, заинтересује се за твој проблем, постави неколико питања. Склони део онога што је изнела и са великим самопоуздањем ти препоручи најбољи однос цене и квалитета. Узмеш. Њен глас, као и простор умирује, пошто мирише на ментол бомбоне. И око тебе је бело, а ти верујеш у неутралност.
Кад сам била мала, онима који су ретко и лоше успостављали контролу над својим бесом, најчешће је упућивана реченица да хитно треба да посете локалног неуропсихијатра. Каснија подела на две специјалности – неурологију и психијатрију у значајној мери је допринела и јаснијој одредници овог савета, обично упућеног недвосмислено императивно. Иако колоквијално, јасно је било да је ту потребно да се умеша неки бели мантил, прво један, умирујући, а онда можда и више њих, одлучних и потенцијално агресивних, да би се ситуација, обично неповољна по оног ко је имао жуту минуту, хитно спере и сведе на бело. Бела кошуља. Бели зид. Бела зграда.
Ипак, бело не треба да буде први избор. Често ни други. Не због нашег здравства. У његовим оквирима раде изузетно пријатни и стручни људи. Пре него што помислите на бело, размислите када сте узели последњи здрав оброк, кад сте пошетали по природи или колико минута сте прошле недеље грлили оне које волите. Или, са друге стране, проверите статистику на телефону која ће вам непогрешиво рећи колико сати сте провели гледајући у екран и колико корака сте у том истом периоду направили, кад сте могли да посматрате боје око себе. Можда управо ту лежи алтернатива за неутрално бело.
Ваш фармацеут,
Александра Бранковић
Цицини Мелеми 